Ниједна борба није лака, као што ниједан пут није потпуно прав и без препрекâ. На том, па назаваћемо га „животном путу” безброј је успона и падова. Понекад се догоди да сами, без ичије помоћи, морамо њиме корачати, ослонити се на себе саме. Међутим, постоје људи који нам у такозваним „најмрачнијим временимаˮ пруже своју руку, помогну нам да устанемо, да се усправимо и наставимо даље, без обзира на то колико тешко било. Оно што је важно јесте чињеница да те и такве људе никада не заборавимо, да их носимо у себи као највеће драгоцености, јер они то и јесу. Ово говорење о борби и помоћи је двоструко – односи се на Вуков животни пут, али и на чуваре његовог лика и дела – наше ученике.
Наиме, говорећи о једном од највећих имена српске историје, ми, заправо, говоримо о себи – о ономе ко смо и шта смо до сада постигли. Неко ће можда рећи да нас је Вук Стефановић Караџић поново ујединио (путем обележавања Вукове недеље), међутим, то није сасвим тачно. Уједињени смо свакодневно, у сваком тренутку и на сваком месту; уједињени смо чак и онда када ћутимо, јер нам је он омогућио то јединство путем најсавршенијег писма на свету и језика који је чувар нашег идентитета. Свему томе треба придодати и све оне стихове, изреке, питалице, пословице, загонетке, приче, анегдоте, легенде које отварају врата наше прошлости како их не бисмо заувек запечатили. И све док будемо неговали и чували оно што је он марљиво прикупљао, оно што је својом реформом учинио за наш језик (за нас) и правопис, постојаћемо и функционисаћемо као једно.
Наравно, задатак који нам је оставио није нимало лак, али сва лепота лежи у њему. Да је то заиста тако, могу нам посведочити наши ученици који су вредно и са великом посвећеношћу истражили Вуков живот и рад, као и обичаје који су обележили његову епоху. Ученици одељења 82 су након истраживања урадили паное и презентацију која се односи на горе наведене појмове. Њима су се придружили и ученици петог разреда који су истражили и урадили пано који се односи на живот и обичаје из прошлости нашег краја. Сви заједно су у уторак, 7. новембра, одржали предавање ученицима другог разреда. Циљ нам је био да упознамо наше најмлађе ученике са вредностима које су свеприсутне и којих се треба придржавати. Такође, путем питања, проверили смо учинковитост самог предавања. На крају, ученица четвртог разреда, Емилија Милошевић, поделила је ученицима другог разреда обележиваче за књиге са ликом Вука Караџића, пословицама и „креативном азбуком”. Самом предавању присуствовале су педагог школе – Милица Динић и наставница енглеског језика – Јасмина Јевтић.
Свој допринос обележавању Вукове недеље дале су и ученице седмог разреда – Катарина Радосављевић, Лана Пешић и Дуња Голубовић које су писале о Вуку, његовом животном путу и раду, као и ученице Даница Радојевић и Анастасија Миловановић чији је допринос био у виду песама посвећених Вуку Караџићу.
Путева има много… Догоди се да понекад залутамо, али док имамо њих никада се нећемо изгубити – стога, хвала Јовани Тодоровић, Јани Димитријевић, Мини Радојевић, Јовану Стојановићу, Јовану Ђукићу, Дари Јоцић, Тамари Милошевић, Петри Миловановић, Војину Динићу и Вукану Милојковићу.
Вук Стефановић Караџић
Док заједно учимо и стварамо,
врата прошлости лагано отварамо.
Гледамо она неукротива писмена,
она која дуго чекаше нека боља времена…
Видимо лица и рад свих његових претходника,
али и марљиви труд следбеника…
Једно име, свима нама добро знано,
никад неће постати туђе, страно.
То је име нашег Вука,
симбола српског језика.
Оно је свуда око нас и у нама самима,
чује се, чита и пише данима, данима…
О њему слушамо и када се речи не изговарају
и када се неке нове „идејеˮ стварају.
Оно нас чува и опомиње,
да без језика и писма не долази свитање.
Говори да сте ви, децо, чувари највећег блага,
наш источник, покретач и снага.
У вашим рукама је моћ очувања,
путем залагања, писања, читања, знања…
Најсавршеније писмо на свету
подарио је сваком нашем детету,
омогућивши му да расте без икаквих брига,
са пуном торбом разноразних књига…
И зато будите увек чувари нашег језика,
јер та „мала бригаˮ изузетно је велика!
„Језик је хранитељ народа, докле год живи језик, докле га љубимо и почитујемо, њим говоримо и пишемо, прочишћавамо га, умножавамо и украшавамо, дотле живи и народ; може се међу собом разумијевати и умно сједињавати; не прелива се у други, не пропада.”
Вук Стефановић Караџић
Јована Крстић,
наставница српског језика