Вук Стефановић Караџић написао је у својим записима да су још пре 1804. године постојале школе у Србији. У тим записима каже се да су, поред манастирских школа у Србији, постојале и лаичке школе, међу којима се спомиње и школа у Ражњу.

     Након   тридесетак   година,   вољом   кнеза   Милоша Обреновића, који је успоставио државни живот српског народа почетком 19. века и оснивао „гдешто“ и школе у српским нахијама, 1834.године основана је школа у тадашњој вароши Ражањ. У то време варош Ражањ имала је окружну власт и бројала је 400 житеља. Први учитељ звао се Тодор Јовановић и био је родом из Сланкамена, из Срема. Учитељевао је до 1836.г.

     Зна се да је после поделе свих школа у Србији  (1835. године) на три групе – правитељствене, опшествене и приватне – Петар Радовановић, у својству директора свих школа у Србији, извршио посету и попис школа и учитеља у источној Србији. Из тог „списка свију у књажеству Сербије находећих се учитеља“ види се да је у Ражњу  1836. године радила опшествена школа.

     Ражањ је био окружен кугом и спаљен 1837. године и због тога школа те године није радила. Двадесет шестог авуста 1838. године, начелник алексиначко-ражањског среза, упутио је рапорт начелнику Округа алексиначког у коме је „представио молбу кметова, како Ражањских тако и из околних места“, да се у Ражњу отвори основна школа. Попечитељство просвете 11. септембра 1838. године одобрило је отварање школе и за учитеља послало Ђорђа Баћановића.

     Учитељ Ђорђе Баћановић у Ражњу се задржао до 5. јула 1839. године, а уместо њега, наредне школске 1840/1841. године, дошао је учитељ Јосиф Димитријевић који службује у Ражњу до 1852. године.

     Према доступним подацима 1852. године школа у Ражњу бројала је 22 ученика  а за учитеља био је постављен Михаил Куновић. Већ наредне 1853. године школа у Ражњу има 28 ученика.

     Од 1881. године у Ражњу почиње са радом женска школа и под тим се називом појављује све до 1911/1912. године. Подаци о раду школе из 1913. године нису сачувани.

     Познато је да учитељи Војислав М. Поповић, Урош Динић и учитељице Живка Динићка и Живка Ст. Петровићка службују у Ражањској школи 1914.године, док за период од 1915. до 1919. године документа нису сачувана услед ратног вихора Првог светског рата.

     Жене  Ражња  су  1920/21.  године  отвориле   Женску раденичку школу. Само што је друга генерација завршила полугође, 1922. године, управа школе моли среску скупштину да их помогне и додели новчану помоћ како би могле да, уз своја средства која је већ сакупила Ражањска женска подружнина, сазидају школу.

     До  подизања  нове  школске  зграде,  до  плаца  Николе Ивановића, обућара, настава се изводила у приватном стану Жарка Брачинца и других грађана. Та школска зграда подигнута је од прихода школе и чланских улога исте школе.

     Података о броју ученика до Другог светског рата нема јер нису сачувани услед ратних збивања.

     По ослобођењу, школске 1945/46. године школа је радила као нижа гимназија до 1954/55. године, а од 1955/56. године као осмогодишња школа. Од 1965. године школа добија назив „Иван Вушовић” по активисти Комунистичке партије који је у Ражњу од 1939. године  а који је касније био судија и првоборац НОБ-а.

     Последња  генерација   ученика  у  старој  згради  школе завршила је школску годину 1968/69. годину и већ наредне школске 1969/70. године школа наставља са радом у новој згради. Нова зграда школе дограђује се у време Усмереног образовања 80-их година прошлог века када се у згради школе одвијала настава истуреног одељења Гимназије Дракче Миловановић из Алексинца. Средња Економска школа почиње са радом у згради наше школе 90-их година прошлог века и настава се одвијала од 2000. до 2003. године. Последњи део школе надограђен је у периоду од 2000. до 2004.године.

     Школске 2008/09. године у оквиру наше школе почела је са радом ОМШ „Владимир Ђорђевић“ из Алексинца која до данас успешно ради о чему сведоче бројне награде наших ученика.