Живот је саткан од оних невидљивих нити које нас неком чудесном магијом вежу. И те нити и тај живот су попуте мелодије – оне коју само посебни дубоко осећају и носе у себи. Та мелодија, музика сфера, прожима цело биће, па чак и оно што је ван њега. Једном када је осетимо, постаје заувек део нас – њене речи, њену мудрост и дубину понављамо и онда када нисмо свесни тога. Чини ми се да то нико боље не осећа од песника – тих дивова савршенства; тананих душа које једном речју промене ток живота… На граници између сна и јаве, утехе и осуде, благости и суровости, они могу допрети до свачије душе, само ако то пожелимо довољно снажно.

     Разумети песника никада није лако, јер дајући нам песму, дају нам и себе. Свака њихова реч је више пута прошла кроз чистилиште душе; безброј суза и исто толико осмеха је рођено са њом; много непроспаваних ноћи је доживела са својим аутором; више пута прецртавана и преправљана, не би ли постала савршена… Наравно, овај низ је бескрајан, јер песма се рађа много раније – она бира и тражи свог песника, стога је њено путовање веома узбудљиво. Сада, када све то имамо на уму, можемо докучити тежину, али и лепоту задатка који има свако ко се бави поезијом.

     Тумачећи дела лепе књижевности, свакодневно се трудимо да очувамо оно што животу даје смисао, стога нам данашњи задатак није био нимало тежак, напротив, уживали смо радећи исти. Наиме, ученици наше школе су још једаред показали своју љубав и креативност према поезији. Међусобним уважавањем туђих идеја и спремношћу да помогну једни другима, израдили су пано посвећен обележавању Светског дана поезије. Својим марљивим радом, оживели су, наново, Мирослава Антића, Десанку Максимовић, Диса, Ђуру Јакшића и многе друге… Говорећи о нашим великанима, говорили су о себи, зато слободно могу рећи да је њихов рад чиста поезија – невина, дечја, посебна!

Хвала вам, децо!

ПОЕЗИЈА ИЛИ ГОВОР ДУШЕ


Онда када дођу „ситниˮ сати,
када човек време не може да врати,
јави се она да све наплати и/или позлати.
Тиша је и од саме тишине;
ту је да се смеје, воли, брине...
Говори језиком сасвим необичним,
а ипак тако живим, тако течним.
Сатима бира праве речи,
не би ли успела све(т) да излечи.
Чујем је често како се расправља са душом самом,
како говори о лепоти обавијеном тамом.
Нису јој непознате ни сузе ни боли,
али упркос свему, она је ту да покаже како се воли.
Створена у дубини душе,
не постоје олује које могу да је сруше.
Говор њен је сасвим посебан,
понекад опоран, понекад заносан.
Стога је она тако друкчија од свих говора,
јер код ње је све једна велика метафора.
Поезија – то је живот сам по себи,
зато толико и вреди!

Јована Крстић,
наставница Српског језика и књижевности