Путеви свих нас често бивају непредвидљиви. На раскршћу живота постајемо неодлучни и несигурни; са зебњом у срцу корачамо некуд у непознато, не бисмо ли видели хоће ли нас сопствени избор довести коначном циљу. У таквим тренуцима потребно је вратити се путу просветитељства – оном који нас годинама води и држи да не паднемо. И зато, на данашњи дан, Савиндан, застанимо! Вратимо се неколико векова уназад и погледајмо једног принца, монаха, архиепископа, просветитеља –  погледајмо нашег Светог Саву како, с путиром и књигом у руци, осветљава наш пут, дух и ум! Иако су многи векови „прохујали од чудесне оне ноћи”, када је свој живот посветио Богу и народу, он живи у нама и кроз нас. Он је наша мисао и реч – наш лек.

     Данас, услед пандемије коронавируса, сетили смо се његових речи да „(б)олест долази од муке коју скриваш, зато удари од земљу да је земља прими. Викни да је ветар однесе. Испричај неком ко ти је драг. Тако ће невоља да оде из тебе, а здравље да ти се врати.” С маскама на лицу и љубављу у срцу, послушали смо његов савет, поштујући све прописане епидемиолошке мере, а са циљем сузбијања ширења коронавируса.

     Они велики-мали људи, због којих постојимо и који нас животу уче, заједно са својим наставницима и учитељима, приредили су свечаности поводом школске славе. Својим рецитацијама и приредбама подсетили су нас да никада не одустајемо; да увек треба корачати стазама просвећености и духовности и, најзад, подсетили су нас на то да је светлост увек јача од мрака. Наша светлост су они, наши ученици, чији се усклик, данас, најјаче чуо!