У првом месецу нове године славимо првог међу нама у свему, спасиоца и светитеља нашег Светог Саву. Како га је назвао протојереј Радован Биговић, Свети Сава је homo universalis – свевремени – вечита прича, никада до сада испричана и завршена.

И данас смо ишли Савиним стопама, ка Савином извору, ка Савином врху јер другог пута и нема. Ученици нижих разреда извели су у школском холу полусатни рецитал о просветитељском, племенитом и заштитничком лику Светог Саве. Невиност дечијих лица дивно се слагала са јеванђеоским животом свеца. Прелепе стихове украсили су нестварни гласови Милене Ђукић и Саре Столић у интерпретацији „Христовог тела”. Духовност, манастирски мир и спокојство увукли су се у наш мали „дом”.

„Ко удара тако позно” подсетила нас је на тренутак Растковог замонашења на Светој Гори. Песму су заједно извели сви учесници данашње прославе.

Свети Сава није имао пут, али га је за собом остављао. Ширио је љубав и мирио љубављу. Могао је бити владар, али је изабрао да „служи” свима. Христолик, путујући храм, „најлепше српско дете”, родитељ вечних врлина, безмерни давалац без награде и надокнаде. Док прослављамо име његово и он је међу нама.

Сачувајте себе и будите људи, јер…

„Ако човек и цео свет добије, а душу своју изгуби, која је корист?

Свети Сава