Дај речи густе ко смола

И речи као крв неопходне

За наше празне руке бола

Подигнуте у светло подне.

 

Дај ону страшну реч што тоне

Још непробуђена у мрак меса

Од које груди мукло звоне

Као негледана кап небеса.

 

Дај речи које имају тело

И у телу срце црвено,

Све оне које ће горко чело

 

Наћи у свету разбијено.

Дај речи горде ко мач топола

За наше празне руке бола.

(„Руке бола”, Стеван Раичковић)

 

     Много је дана које проведемо ћутећи. Још више је неизговорених речи – оних које се обликују у нама самима. Вековима уназад песници су настојали да пронађу савршену реч – ону која ће додирнути не само ум и срце, већ и душу саму. Да су успели у томе, говори нам чињеница да данас имамо безброј песама чија је тема врло комплексна, а ипак тако једноставна – живот сам. Залазећи у сваки сегмент људског постојања, песма нам отвара чудне светове који, истовремено, припадају свима и никоме.

     Педесет и друга смотра рецитатора подсетила нас је како је лепо казивати стихове наших великана и тиме евоцирати прошлост, живети садашњост и сагледавати будућност. Ученици наше школе су 29. априла својим рецитацијама употпунили Општинску смотру рецитатора. На окружни ниво такмичења директан пласман остварили су ученици како млађих, тако и старијих разреда.

Ученици млађих разреда:

I место – Маша Вујчић

II место – Лена Радосављевић

III место – Милица Стевић

Ученици старијих разреда:

I место – Уна Крстић

II место – Анђела Пешић

III место – Матеја Вујчић

     У уторак, 11. маја, одржана је Окружна смотра рецитатора у Нишу. Ученица наше школе, Милица Стевић, освојила је треће место. Кажу да се добар глас далеко чује – тако да, и овог пута, наш није изостао. Све похвале нашим ученицима, учитељима и наставницима који су својим трудом, залагањем и самим присуством учинили посебном ову Педесте и другу смотру рецитатора!