Док исписујемо сопствену књигу живота, бивамо суочени са многобројним успонима и падовима; вриском или, пак, тишином… Ма колико слични били, наше странице се разликују; наше речи, иако исте, другачије се пишу, изговарају, чују… И није то ништа ново – то је онај чудесни сплет „околности” који нас чини баш онаквима какви јесмо.
Догоди се да понекад застанемо, окренемо страницу и завиримо у прошлост. То су они моменти када све стане, када ни срце више не куца – то је она истина која као маљ пада на нас, па макар ти тренуци били нешто најсветлије што нам се догодило. То је, ако хоћете, она болна чињеница да све „пролази”. Пролази, али како? Да ли се то само наше биће привикава на одсуство некога или нечега или је то варка нашег ума не би ли се „преживео” још један дан? Не могу дати одговоре на ова питања јер их сви ми другачије тумачимо. И нема овде тачних и нетачних одговора, већ само исправних и неисправних поступака.
Можда је требало ову причу да започнем попут бајке, са оним стереотипним почетком: „Било је то…”, али не могу из више разлога: оне имају срећне завршетке, њих нам читају наши родитељи, ми сами, оне су извор детињства и тог безазленог периода – оне су симбол наше деце и њиховог света, односно света који би требало да имају. Нажалост, свесни смо да се бајковитост за неке заувек завршила, бар у овом свету који људи називају реалним. Али тамо негде, дубоко у свима нама, постоји једно сећање које не бледи, један ужасавајући крик који одзвања и дан-данас – јаук бола и немоћи – оно што се речима не да описати.
У Недељи сећања и заједништва усне ћуте док срце говори: о болу који је доживело; о вредностима које треба неговати; о емпатији коју треба развијати; о рукама које морају безусловно давати; о људскости коју треба показивати… Говори себи, тишини, друговима, родитељима, наставницима, природи, свету…
Наиме, поводом обележавања Недеље сећања и заједништва наша школа имала је низ активности заједно са наставницима, учитељима, ученицима и родитељима. Циљ свих активности јесте јачање заједништва, али и сећање на жртве трагедије која се догодила 3. маја 2023. године у Основној школи „Владислав Рибникар”. Активности које су обележене у нашој школи су следеће:
Уторак – 7. 5. 2024.
– радионица наставнице грађанског васпитања и педагогице школе са ученицима 6, 7. и 8. разреда на тему: „Будимо заједно различити”;
– хор у реализацији наставнице музичке културе са ученицима од 1. до 8. разреда (песме којима се промовише заједништво, толеранција, другарство).
Среда – 8. 5. 2024.
– ликовни радови свих ученика од 1. до 8. разреда на тему: „Заједно смо и лепши и јачи”;
– еколошка секција – уређивање учионица ученика свих разреда.
Четвртак – 9. 5. 2024.
– дан игре и дружења са родитељима (друштвене игре)
– о дискриминацији и стереотипима на часовима грађанског васпитања и верске наставе.
Петак – 10. 5. 2024.
– тематска настава – исходи наставних јединица у вези са толеранцијом, емпатијом, сарадњом;
– полигон на терену са ученицима од 1. до 4. разреда;
– филм о значају вршњачке подршке и прихватања за ученике од 5. до 8. разреда који је одржан у Дому културе.
Свака страница нашег живота је један чист лист, од нас самих зависи шта ће на њему писати, зато пажљиво бирајте речи, лепо исписујте своје поступке, пишите срцем, јер живот нема гумицу за брисање.
Јована Крстић,
наставница српског језика и књижевности