ШТА ДЕТЕТУ ТРЕБА ДА РАСТЕ ДО НЕБА

     Поезија живота је једна стална потреба без које би људски живот, сам по себи, био празан. То нису оне речи које пажљиво бирамо; нису ни риме ни метричке одлике – поезија живота је нешто много више и много дубље. Наиме, реч је о једном непрестаном и непресушном извору радости; о осмеху, боји гласа; о рукама… Има ли ишта лепше на овом свету од срећног детињег срца? Од руку које су увек испружене према небу? Од јасности и сјаја у њиховим очима? Знамо да није потребно одговарати на ова питања – знамо, јер су деца поезија живота, песма свакога од нас.

     Можда је требало говор о Дечијој недељи почети као бајку – ону која траје из дана у дан, која није ограничена простором и временом. Не можемо то учинити јер срећа коју нам деца доносе не да се забележити – то су тренуци, трептаји који нас натерају да изнова и изнова заволимо живот; то су оне „ситне” радости које може пружити само неупрљано срце.

     И ове године наша школа је са својим малишанима расла до неба; и даље… Иза облака и пролазне стварности – до бесконачности. У оквиру Дечије недеље, која је трајала од 3. до 7. октобра, измаштали смо један нови свет, само нама својствен – свет љубави, међусобног поштовања и дружења. Активности које смо спровели у оквиру Дечије недеље, још једаред, су нам показале да само заједно можемо летети до неба.

     Први дан Дечије недеље протекао је у осликавању унутрашњег света наших ученика. Наиме, ученици су на часовима ликовне културе, заједно са својим наставником и учитељима, радили цртеже који представљају њихове унутрашње светове – оно што им је потребно како би полетели до неба. Пластифициране радове ученика изложили смо испред школе. Новинарско – поетско-лирска секција је, такође, учествовала у изради поетских радова који су изложени у холу школе. За ученике старијих разреда организован је биоскоп у  Дому културе у Ражњу, где су наши ученици гледали филм „Лајање на звезде”.

     Кажу да без музике живот не би имао смисла – и ми се у потпуности слажемо са том тврдњом, те је други дан Дечије недеље био исписан нотама. Часови су почињали и завршавали се музиком, а ученици су у току дана, заједно са својим наставницима и учитељима, уживали у игри под називом „Музичке столице”.

     Нико не може да порасте без љубави и смеха. Имајући то у виду, за наше најмлађе ученике (од првог до петог разреда), припремили смо представу „Заљубљени витез”, коју је извело позориште „Дука Јовановић” из Алексинца.

     У чему се огледа доброта? У лепој речи? Љубави? Или, можда, несебичном дељењу себе и онога што имамо? Одговор је сасвим једноставан – у свему овоме! Само људи великог срца могу пружити оно што су пружили ученици наше школе четвртог дана Дечије недеље. Реч је, наиме, о хуманитарној акцији која је трајала два дана (у четвртак и у петак). Свако од ученика и запослених, донео је понешто за штанд који је био постављен у центру Ражња, са циљем да се прикупе новчана средства за лечење наше суграђанке, девојчице Софије Илић. Такође, представници локалне самоуправе посетили су матичну школу у Ражњу као и издвојена одељења. У заједничком дружењу уживали су и наставници и ученици путем заједничких утакмица. Наиме, наставници су играли против ученика футсал и одбојку.

     Одрасли често забораве како је то бити дете. Исто тако, деца често желе да буду попут одраслих… Вечита игра живота, рекло би се. Стога, пети дан Дечије недеље, био је посвећен тој замени улога под називом „У ципелама одраслих”. Тог дана ученици су се облачили попут одраслих, а запослени наше школе као деца. Такође, још једна од активности била је и „Чајанка са наставницом Јованом”, где су ученици уз чај, са наставницом, читали и тумачили поезију. А Дечија недеља не би била оно што јесте без онога највреднијег – Трке за срећно детињство. У животу „јуримо” разноразне ствари – посао, каријеру, материјалну сигурност, стално заборављајући да је истинска срећа повратак детињству – том безбрижном корачању стазама слободе.

     Много је ствари које ми, одрасли људи, некада намерно а понекад и ненамерно, заборавимо. Сва је срећа те имамо њих, наше ученике, да нас подсете на оно највредније – живот сам; на ону песму која траје вековима – песма детињства и љубави.

Да останемо ово што смо. Сутра. И увијек. Дјеца. Не велики, не одрасли. Да се не завлачимо свако у своју љуску, да једно другом не допустимо да будемо оно што нисмо, да не гледамо вучијим очима и да се увијек препознамо када се сретнемо.

Меша Селимовић

 

Шта деци треба да расту до неба

О чему снива дечија глава?
О томе како расте трава
или како се за време распуста дуже спава?

Шта то види дечије око?
Сунце које је на небу високо
Или како слободно лети соко?

Кога то грле дечије руке?
Да ли су то туђе муке
Или неке друге руке крај мирне луке?

Како то расту ти мали људи?
Да ли као пупољак који се у пролеће буди
Или као лептир који за топлином жуди?

Шта то деци треба да расту до неба?
Чаша воде и парче хлеба?
Или је то, пак, нека друга, 
само дечијем срцу позната потреба?

Јована Крстић,
наставник Српског језика и књижевности